Традиција

Традиција производње ракије у породици Митић датира 100 година уназад. Наш прадеда, газда Мита, по коме и ми носимо презиме Митић, једини је у Ристовцу и околини имао зидани казан у свом власништву. У периоду измедју два светска рата, као и касније, људи из читаве околине довозили су товаре шљива, јабука и кајсија и на том казану натенане и мераклијски пекли ракију. Сезона је трајала и по неколико месеци, а казан се није гасио. Чим би се разданило, људи су се сакупљали у дворишту. Долазили су рођаци, пријатељи, комшије. Баба би изнела слатко од лубенице, хладну воду са бунара и ракију. Прво би деда стао испред велике зидане казанице у којој се пекла ракија, прекрстио се и благосиљао: "Ове године као прошле, а следеће шта да Бог"! Настало би дружење праћено песмом у славу чувене ристовачке препеченице.

Након завршетка сезоне печења ракије, газда Мита је скидао лулу са казана, одлагао је у подрум и говорио укућанима: ’’Децо, ЗЛАТНА је ово ЛУЛА, чувала нас је у најтежим временима, чувајте и ви њу када додју бољи дани’’. Тај аманет ми чувамо до данашњих дана, кроз три генерације породице Митић.